Систематски метод развоја софтвера

startup-photos

У Ај-Ти сектору се ништа не дешава случајно и непланирано. Заправо, постоји читав метод иза тог лудила – како год га назвали, он обухвата моделе процеса, смернице развоја и такозване creditos rapidos моделе животног циклуса системског развоја (SDLC). Па ипак, ти методи обухватају јасно дефинисане процесе попут оних о којима ће бити речи управо сада.

Прва ствар која се ради приликом систематског развоја софтвера је да се постојећи систем добро сагледа како би се уочили недостаци односно где је простор за развој највећи. За ту фазу обично нису потребни стручњаци, већ са само разговара са корисницима овог система. На пример, фирма спроведе упитник међу запосленима шта мисле о одређеном компјутерском програму и шта би волели да виде у наредној верзији. Они реалнији захтеви и сугестије бивају укључени приликом планирања нових параметара minicreditos con asnef.

Овде се највећа пажња поклања уоченим недостацима јер њих ваља исправљати у току саме израде нове верзије програма. Па ипак, ништа се не ради у овом погледу док се не испланира јасно и прецизно начин на који ће овај недостатак бити отклоњен. Фирма ће обично радије оставити недостатак неисправљен него да ризикује са ад хок поправкама.

Једном испланиран, систем је спреман за дизајнирање. Праве се планови у вези физичких карактеристика, хардвера који је неопходан, оперативних система за које је програм предвиђен итд. Након што се искристалише јасна визија како програм треба да изгледа, прелази се на програмирање и тестирање. Поред тога, планира се и додатна обука како би се запослени квалификовали за рад са новим софтверским компонентама.

Тестирање и пробни рад углавном служе да исправе евентуалне недостатке, као и да се нови систем уведе у фазама тако да рад не испашта због недовољне припреме. Осим онда када се више исплати да се једноставно укине стари систем и одмах замени новим. Свака, па и најмања измена мора бити укључена у процес додатне обуке јер ниште не сме да збуни раднике и доведе до грешке, поготово ако се може лако избећи. Евалуација може потрајати и то прилично али се све то на крају исплати.

Наравно, приступ решавању проблема који могу да искрсну варира од случаја до случаја али и од фирме до фирме. Иако не постоји универзално прихваћен систем који апсолутно сви практикују, већина фирми која се бави развојем софтвера има неки свој процес од сопствене студије о изводљивости до одржавања програма односно апликације када буде коначно завршена. Од надоградње до подршке и апдејтова, скоро сваки аспект софтверског развоја је планиран месецима па чак и годинама унапред. То значи да планови који се кују у овом моменту можда неће заживети још пар година а они који се управо спроводе су настали пре него што сте Ви уопште сазнали за тај неки програм.

Најчешће грешке у развоју софтвера

pexels-photo-90807

Нажалост, велики део оних силних милијарди које се улажу у развој софтвера бива протраћен, и то најчешће услед грешки које је релативно лако избећи. По најновијим истраживањима, више од 80% свих пројеката не дочека крај радова и бива прекинуто у некој од развојних фаза. У просеку, један од три пројекта бива опозван због лошег извођења credite rapide.

Наравно, узроци за овакве ствари варирају, али се неки довољно често дешавају да заслужују да буду споменути сваки за себе. Па ипак, већина их се сведе на лош или неадекватан менаџмент. На пример, неко није добро предвидео шта је све неопходно да би се пројекат привео крају, или се неко у ланцу предомислио као резултат нечије немарности. Ово се не односи само на опште ствари imprumuturi rapide fara acte већ нарочито на ресурсе који нису алоцирани како треба. То доводи до додатних трошкова који у најбољем случају смањују добит фирме а у најгорем сасвим упропасте цео пројекат.

Понекад одговорне особе у ланцу одлучивања не уоче све претње на време или не предузму све неопходне мере ради њиховог сузбијања. На крају крајева, неки пројекти су једноставно осуђени на пропаст, јер из објективних разлога искрсне нека препрека где се ништа не може предузети и коју није било могуће идентификовати на време. Међутим, овакве препреке се ретко дешавају, а већину је могуће предвидети унапред, уз добар и стручан кадар.

Сви недостаци у анализи и планирању кад-тад изађу на видало. Тако да свака, па и најмања грешка или превид уме добро да изиритира, али ако се довољно њих нанижу једна за другом, читав пројекат може пропасти. А све то због неправилног извођења или неадекватног надзора. Јасно је шта је овде неопходно: квалитетан надзор и контрола квалитета. Ако се она не обави како треба, или се намерно занемари да би пројекат био приведен крају пошто-пото, цена уме да буде катастрофална на крају.

Понекад подаци нису прикупљени како треба, или нису протумачени онако како доликује, што се на крају крајева сведе на исто: резултат буде негативан а цену на крају плати сама компанија, најчешће тако што сторнира пројекат. Не исплати се штедети на прикупљању и анализи података јер су у питању очи и уши ваше компаније.

Сваки недостатак мора да се исправи, а то уме да кошта и по питању времена и по питању новца. Што је још и горе, огромне количине ресурса се протраће на санирању штете уместо да се уложе у нове пројекте. Срећом, већина ових грешака се лако и ефикасно може предупредити квалитетном обуком кадрова као и њиховим правилним надзором. Колико год деловало сулудо улагати у превенцију, односно плаћати зато да се у најбољем случају ништа не би десило, свака штета коју овакав корак спречи је уједно уштеда у раду компаније.

Фазе у развоју софтвера

pexels-photo-92905

Ај-Ти сектор не може постојати без одговарајућег софтвера, а и њега ваља редовно надограђивати и развијати. Због тога развој софтвера не сме заостајати приликом доношења приоритета у Ај-Ти фирми. Сам процес развоја је прилично уједначен и рутински у великој мери. Фазе су јасно издефинисане и поређане у логичном редоследу који није променљив.

Многи људи верују да се процес писања софтвера своди само на писање кодова и програмирање, али је заправо далеко сложенији и компликованији. Осим горенаведених ствари, потребно је и усклађивање са остатком софтвера, разне припреме и дефинисани циљеви. Пре него што нешто буде кодирано, прво мора да се дизајнира јер не сме да се ради насумично и без плана. Најважније од свега, програмери морају да буду сигурни да ће оно ђто развијају испунити задате циљеве.

Наравно, није одувек било тако. Некада давно, фирме су се ослањале на интуицију најискуснијих службеника и њиховог особља, али како је технологија напредовала они су све више губили везу са стварним светом па је нешто морало да се мења. Системи су бивали све сложенији и скупљи за развијање, па је и процес планирања и израде морао да буде прилагођен тако да убеди инвеститоре да ова идеја заиста може да упали. То је захтевало увођење јединственог и општег процеса кога свака фирма мора да се придржава – наравно уколико планира да остане у послу.

Прва ствар која мора да се обави је обично избор постојећег софтвера који ће да користе, као и оног који ће бити неопходан за овај нови програм који планирају да развију. Следи анализа софтверских потреба, односно одређивање компоненти на које ће се нови програм ослањати за рад. Али то није довољно, јер за сваки програм мора да се сачини детаљан списак описа софтверских компоненти које су неопходне. А све то пре него што уопште крену да замишљају како ће тај програм да изгледа и шта ће да ради.

Сам процес дизајнирања је једини заиста креативни део у целој причи, јер ту долази до изражаја сва иновативност коју дизајнер поседује (или не). Једном када се осмисли како програм треба да изгледа и ради, следи мукотрпан и механички процес програмирања. Једном када се напишу кодови а програм буде скоро готов, следи фаза тестирања. Сви могући недостаци треба да буду откривени и отклоњени пре него што финални производ буде понуђен јавности.

Коначни део представља одржавање, које за софтвер не би требало да буде превише компликовано, али јесте. Већи део планирања ове фазе је обављен још на почетку, али апдејтовање и подршка тек треба да буду спроведени. Наравно, ниједан произвођач не планира да нуди подршку за свој софтвер вечно, јер планира да избаци нову, бољу верзију већ за пар година. И тако све у круг, процес креће изнова. Генерално гледано, комерцијални софтвер се води законима тржишта, док предузетнички софтвер гледа да реши неки постојећи проблем или унапреди пословање.

Главни службеник задужен за технологију

pexels-photo-60324

Иако је технички проистекла из функције главног службеника за информатику, главни службеник за технологију има ужа увлашћења и обично је подређен овом другом службенику у фирми која може да приушти и једног и другог. У сваком случају, овај службеник има обавезу да надзире технологију унутар фирме за коју ради као и да учествује у доношењу стратешких одлука с тим у вези. Наравно, како нема начина да се стандардизује и наметне одређена пословна структура, фирме су слободне у одлучивању какве стручњаке ће запослити као и називе њихових функција, да и не говоримо о самим радним задужењима.

Појединости у вези са овом позицијом варирају од организације до организације, као што бисте могли и да претпоставите. То исто важи и за задужења унутар фирме, али она се углавном крећу унутар општеприхваћених параметара. Наравно, како се посао развија и његова природа мења, тако и списак задужења трпи промене у складу с тим.

Углавном, овај службеник може очекивати да његове или њене радне дужности обухватају идентификацију како пословних прилика тако и ризика, нарочито у спрези са технологијом. Уколико фирма има сопствено одељење за истраживање и развој, овај службеник ће се највероватније наћи на његовом челу. Он је тај који ће морати да доноси одлуке по питању будућег развоја, као и да остане у току са најновијим дешавањима на пољу технологије како не би заостао за конкуренцијом. Исплати се и остати у току са друштвеним трендовима у глобалу, јер и они умеју да допринесу пословању одређене фирме.

Као део управљачког кадра, од њега се очекује и да учествује у доношењу одлука које се тичу читаве фирме а које се доносе унутар одбора. Такође је он тај који мора да објашњава технолошку стратегију компаније партнерима, управи, инвеститорима па чак и запосленима у фирми. Он свакако неће поправљати рачунаре по фирми али у крајњој линији одговара за поштовање прописа и технолошки стандард у фирми. Све ове одговорности су само врх леденог брега који ова функција представља.

Историјски гледано, ова функција није тако стара јер се потреба за њом јавила тек у последњих пар деценија а није чак ни одмах препозната као таква. Па ипак, од почетка ове деценије и популаризације овог полоћаја, све више фирми се одлучује да уведе и ову новину. Чак је и влада САД увела овај положај 2009. у циљу примене најсавременије технологије у стварању послова, побољшања здравствене неге и сигурности.

То чини позицију главног службеника за технологију једном од најприлагодљивијих функција у читавом Ај-Ти сектору. Нажалост, она још увек није јасно дефинисана и задужења умеју да се преклапају, нарочито са главним службеницима за науку и информатику, наравно уколико их компанија има. Негде овај службеник одговара главном службенику за информатику а негде директно главном извршном директору. Али је у нижем рангу од оба.

Главни службеник за информатику

man-coffee-cup-pen

Ову функцију обично држи особа задужена за стратегију читаве фирме у области информационих технологија и компјутерских система који су неопходни ради остваривања задатих циљева. До пре пар деценија, ово је било углавном техничко задужење а службеник је био у рангу обичног техничара. Међутим, како је ова област расла и добијала на значају, и положај је добио на престижу, да не помињемо зараду. Допринос службеника за информатику свеукупној стратегији компаније је била толика да су по рангу одмах испод директора и то оног главног извршног. Већину техничких задужења он углавном делегира заменицима и техничарима, односно другим специјалистима.

Можда не изгледа тако, али ова функција је стара готово колико и сами компјутери, односно датира ту где и њихова пословна примена. Све до 80-их нису имали готово никаква овлашћења која сада имају. Њихово је било да испоруче нове Ај-Ти системе ту где треба и на време, и да их покрену како треба. Али 90-е су промениле игру, када су персонални рачунари постали део свакодневице а фирмама требали људи који ће доносити одлуке које системе треба набавити, од којих произвођача и како их најбоље уклопити. Директори нису желели да одговарају за ствари у које се нису разумели па је ово задужење делегирано најквалификованијем типу запосленог.

Са интернетом су дошла и нова задужења а коме би припала ако не људима који су се већ показали? Успели су да подесе Ај-Ти сектор тако да уместо оптерећења ресурса заправо додаје пословну вредност компанији. Како да повећају ефикасност и система и радника који их користе. Али постоји лимит задужења које једна особа може да обавља, па се јавила потреба да службеници за информатику делегирају техничка задужења људима који ће им бити директно подређени, па је управљачки аспект ове функције такође добио на снази.

Овакви информациони „шефови“ су добили овлашћења да заповедају главним службеницима задуженим за технологију, или онима задуженим за безбедност информација а нова задужења се стално појављују. Овај процес делегирања је толико узео маха да ако нађу некога ко ће уместо њих одлучивати о Ај-Ти системима и свеукупној Ај-Ти стратегији компаније, главни службеници за информације практично неће ни имати задужења осим да шефују.

С друге стране, није баш ни да ова професија нема перспективу. Томе сведочи гомила нових задужења која неко мора да преузме. Само клауд технологија нуди довољно изазова да их одржи у наредним годинама, а да и не причамо о мобилној телефонији, анализи података и платформама за друштвену сарадњу. Главно задужење ових службеника је стварање пословне вредности, и све док су у стању то да раде, не морају да се брину око сопствене будућности. Једини проблем је у томе што је изазова све више а посао је све тежи и компликованији.

Врсте Ај-Ти Каријера

pexels-photo-1

Постоји неколико главних типова каријера у Ај-Ти сектору, а већина њих има неке специфичности које свакако заслужују сопствене текстове. Међутим, ово не значи да не можемо да их све представимо у једном кратком али информативном прегледу. Имајте на уму да не морају све компаније да имају сваки тип запосленог са овог списка, али да већина има бар неког ко мора да обавља функције које су овде наведене. У сваком случају, та особа би се макар технички квалификовала као неко са овог списка.

Главни службеник за информисање је особа која сноси примарну одговорност за све компјутерске системе и за читаву Ај-Ти структуру унутар одређене фирме. Мада тачан назив ове функције као и списак задужења умеју да варирају, ова функција је од толиког значаја да скоро све битније фирме имају неког са овом одговорношћу.

Главни службеник за технологију је особа која је задужена за све технолошке циљеве и сву политику компаније у вези са Ај-Ти сектором. Као што назив каже, особа са овим задужењем је надлежна за саму технологију.

Осим ове две функције, поједине компаније су довољно велике да имају сопственог Ај-Ти директора менаџера или лидера (имена варирају, функција је углавном иста код свих), који надзире и координише напоре читавог одсека или организације.

Администратор система је задужен за конфигурацију, управљање, подршку и проблеме које могу искусити корисници технологије унутар одређене групе. То значи да, уколико се рад обавља на компјутерима, индивидуални радници нису овлашћени да чачкају по систему нити да поправљају евентуалне кварове односно исправљају недостатке. Мање фирме се ослањају на једног стручњака који би опслуживао све компјутере, док веће фирме имају обичај да унајме више експерата и да им поделе задужења ради боље ефикасности. Тако један од њих може бити задужен за сервер, други за мрежу а трећи за неку другу компоненту.

Менаџер апликација је задужен за управљање пословним апликацијама, уколико оне постоје. Немају све фирме сопствене апликације, али онима које их имају је потребна особа која ће организовати подршку и решавати проблеме који искрсну с тим у вези.

Девелопери су појединци или читави тимови који морају да пишу програме, апдејте и тест кодове како би испунили задате циљеве или задовољили неку потребу клијената. Они су задужени за саме програме, и као такви представљају кичму сваке Ај-Ти фирме, мада их из очигледних разлога не можемо очекивати у фирмама које се не баве развојем софтвера, поготово не у оним мањим.

И најзад имамо архитекте, не оне који пројектују зграде већ оне што тестирају и по потреби мењају Ај-Ти функције како би посао функционисао најбоље могуће. Особе које креирају остала задужења није лако пронаћи, свакако не у мањим фирмама. Па ипак, све функције са овог списка имају своју сврху и подједнако су битне за целокупан сектор.

Каријера у Ај-Ти сектору

pexels-photo-177598

С обзиром на његову популарност, Ај-Ти сектор нуди и доста могућности за напредовање тако да многим људима оваква каријера делује примамљиво. Али да ли је то и реално? Да ли је могуће тек тако изградити каријеру у овој области а да не проведете цео живот школујући се за њу? И колико је ова делатност заправо перспективна?

Као прво, информационе технологије неће скоро нестати – иако ће већину „традиционалних“ занимања постепено преузимати машине, креативан рад није нешто што ће тако једноставно изаћи из моде. То значи да стручњаци у овој области неће морати да брину око радних места у скоријој будућности. Али да ли то важи и за њихова примања и конкуренцију? Треба имати на уму да су ово послови новог миленијума, где није битна локација на којој се физички налазите – или је она од далеко мањег значаја; где најбрже расту интернет фирме којима власник може да буде у једној земљи, радници у другој а муштерије било где на планети!

Под таквим околностима, и узевши у обзир да се огромна маса људи едукује у овој области то значи да ће доћи до огромног таласа јефтине радне снаге која ће преплавити овај сектор као и толике пре њега. А ма колико били напредни и супериорни, Ај-Ти стручњаци нису јачи од закона понуде и потражње. Што их је више, биће их све лакше заменити неком фирмом са Истока која ради за сићу. Није незамисливо да то створи вакуум на домаћем тржишту па да огроман број виртуелних радних места пређе на неку исплативију локацију преко ноћи.

Многи стручњаци се заваравају обимом посла притом занемарујући брзину раста конкуренције која није ништа мање битна у односу рада и зараде. Другим речима, није битна количина посла колико је битан број људи који га обављају. А њих ће бити све више и више.

Ово наравно не значи да се не исплати улагати у себе као и у област информационих технологија, али су ствари које ваља предузети прилично јасне: Као прво, потребан вам је јединствен сет вештина које неће моћи лако да буду замењене. На пример, лакше је наћи замену за програмера који зна само један програмски језик него за неког ко зна три или четири. Ако притом поседује и друге релевантне вештине и таленте, његова будућност ће бити зацементирана. Као друго, потребно је да будете добри у ономе што радите.Онај претходни пример важи само за програмера који стварно зна те језике, а не некога ко се „сналази“. И на крају, ту је и временски фактор на који треба обратити пажњу. Ово представља значајно улагање које се неће исплатити преко ноћи, тако да ако разматрате могућност брзе каријере и још брже и лакше зараде, ово вероватно није посао за вас.

Ај-Ти едукација и повезана занимања

pexels-photo

Читава Ај-Ти структура и имовина не може да функционише без тима посвећених стручњака попут администратора и техничара. Наравно, структура таквог тима уме да варира од компаније до компаније у зависности од њене величине, делатности, локације и других фактора. Такође, вештина и способности индивидуалних чланова па самим тим и целокупног тима није константна. Поред тога, врхунски стручњаци у овој области имају обичај да захтевају прилично високу надокнаду у односу на остатак запослених, а по правилу је обично и добију.

Па ипак, због природе посла, већини фирми се не исплати да држе читав тим стручњака за информационе технологије на платном списку, већ само да их унајмљују по потреби. Зато су ту читаве фирме пуне таквих стручњака као и фриленсери који нуде своје услуге на отвореном тржишту. Поједини међу њима су толико успешни да их често унајмљују као испомоћ постојећим тимовима задуженим за информационе технологије или у својству консултанта или у појединим кризним ситуацијама које знају да искрсну.

Ова помама за стручњацима у области информационих технологија је довела до експлозије „стручњака“ па је тешко разликовати квалитетне професионалце од превараната. Чак се и фирмама понекад више исплати да по потреби врше едукацију постојећег кадра како би их оспособили да врше поједине радње сами, или бар да буду у стању да управљају направама које је власник набавио, а све то у циљу побољшања радног учинка као и конкурентности.

Запослени, с њихове стране, гледају да се што више усаврше јер им је јасно да је конкуренција на тржишту рада све већа и јача па је ово једини начин да се изборе за оно што им по праву и припада. Ово нарочито важи за млађе раднике који нису имали прилику да искусе чари социјализма и сигурних радних места. Резултат оваквих ад хок тренинга и семинара јесу свестрани радници чија се занимања преклапају и који могу ефикасније да мењају једни друге у случају нужде или бољег радног места.

Радно искуство као и обука коју су прошли може да их одведе до далеко боље позиције, поготово ако су имали прилике да стекну знања из области софтверског развоја, управљања и креирања апликација, руковања ретким хардвером у својству подршке или администратора као и мрежне архитектуре. Знање програмских језика је све траженија пословна вештина а локалне образовне установе ту потребу још увек нису чак ни регистровале.

У сваком случају, све је више послова који захтевају од својих запослених да се стално усавршавају или да су већ прошли известан ниво обуке. Стара пословица која каже „Што више знаш – Више вредиш“ никада није била актуелнија него данас. Ај-Ти едукација и повезана занимања су ствар будућности и то оне блиске коју ћемо гледати већ кроз неку годину, ако није већ стигла.

Шта је АјТи технологија и због чега је битна?

startup-photos

АјТи је скаћеница за информационе технологије, а обухвата употребу средстава попут компјутера, носилаца података и других технолошких направа у циљу рада са електронским подацима. И мада је некада овај појам био далеко шири, данас се превасходно односи на употребу технологије у сфери привреде и индустрије а не за личне потребе, мада у одређеном контексту може обухватити мобилне телефоне, уређаје за снимање па чак и методе складиштења података. Појам се развио као одговор на потребу да се направи разлика између направа које су служиле само за одрежену сврху и оних које су имале далеко ширу примену.

Данас је навећа подела у овој сфери она на софтвер и хардвер. Хардвер се односи на сву опрему која постоји у физичком облику: монитор, кућиште, тастатура… Софтвер су заправо програмске компоненте попут оперативних система, апликација и програма који извршавају одређену функцију. Понекад су ове апликације специфичне, па обухватају и базе података, системе за трансакцију, системе за електронску пошту и многе друге. Њихова употреба је практично револуционисала начин на који модерно пословање функционише.

Све те активности се обављају на серверима, који врше интеракцију са клијентима, корисницима и њиховим базама података на једној или више мрежа. Овде наравно убрајамо и складиштење података. Клауд технологија представља један од највећих помака у овој области у новијој историји. Омогућава складиштење података на самој мрежи уместо на једном, физичком хард диску. Другим речима, уместо у компјутеру у вашој канцеларији, подаци се чувају на мрежи сервера који су вам доступни било када и са било ког уређаја.

Клауд технологија и виртуализација представљају процесе у оквиру нечега што се зове АјТи архитектура. И један и други процес представљају искорак од традиционалног управљања технологијом и ресурсима, и омогућавају гомилање информација којима се може приступити са више места. Сматра се да они представљају будућност читавог сектора, упркос озбиљним законским и безбедносним препрекама које ће морати да буду превазиђене. Чак и да овакав вид пословања заживи у стварности, вероватно га неће бити могуће применити на сваку ситуацију, јер је немогуће осигурати посебне улазе са било ког уређаја а у исто време спречити непожељне странке да приступе тим информацијама са својим намерама, какве год оне биле.

Будућност у којој тинејџер са лаптопом може да им упропасти читав живот није нешто што је већина људи спремна да ризикује. Па ипак, како време одмиче и читав спектар нових технологија добија на значају, није тешко схватити зашто све више и више послова одлучују да сносе све ризике које овакво пословање носи са собом. Без АјТи технологије нема модерног пословања – у томе је њен значај.