athaus.rs

Outfit7 је словеначка компанија која је основана 2009. године у Словенији и то као мали стартап брачног пара Изе и Сама Логина. Њих двоје су креатори чувене мобилне апликације по имену Талкинг Том и њихово учешће у овој компанији до скоро је износило 60%. Термин „до скоро“ се користи зато што је ова компанија управо продата азијском партнеру United Luck Group Holdings Limited и то за фантастичних милијарду долара.

Иако су сви око њих били сумњичави, брачни пар Логин је успео да прикупи средства и у јулу 2010. лансирана је игрица под именом „Талкинг Том“. У питању је анимирани мачак који духовито прича, реагује на додир и генерално има задатак да забави корисника. за кратко време ова апликација је постала глобално позната, што је компанија искористила да лансира и многе друге анимиране ликове, као и да отворе свој канал на ЈуТјубу и почну да емитују кратке анимиране серије. У протеклих неколико година успели су да досегну до 300 милиона активних корисника саме апликације, милијарде преузимања апликације преко смарт телефона, као и преко 9 милиона следбеника на видео каналу.

Компанија Оутфит7 је убрзо по планетарном успеху пресељена на Кипар, а канцеларије су отворене у Лондону, Кини, као и самој Словенији. Али иако ова прича звучи невероватно и помало бајковито, пут до успеха је био трновит. Само Логин је радио годинама у ИТ индустрији и почетком светске економске кризе остао је без посла, али са добром идејом да искористи своје знање програмирања и пружи свету нешто забавно. Окупио је своје пријатеље инжењере и уложио новац у малу идеју за коју су многи сумњали да може да успе. Његова супруга је била задужена за финансије и целокупну подршку, и често је истицала да су се сусретали са законским и административним проблемима у Словенији, јер новац није могао слободно да тече са Интернета, као што је то случај данас, те су морали да отварају рачуне у суседној Аустрији.

Поред тога почели су развијањем неколико апликација истовремено, али у почетку ниједна од њих се није показала уносном. У тим тренуцима изгледало је као да се све заверило протов њих. Међутим, нису одустајали и тако је рођен легендарни мачак који говори Том и који је успео да им коначно донесе успех. Сам Само Логин стално је истицао да је веровао у своју компанију и да је био спреман да се бори и проналази нова решења како би успео да оствари свој сан. И упорност се свакако исплатила.

У почетку су имали десетак запослених, да би неколико година касније компанија запошљавала преко 200 стручњака и то на два континента остварујући вртоглаве приходе и константни раст у сопственој вредности. Иако су у почетку пословања добијали понуде инвеститора „анђела“, одлучили су да их не прихвате, што им је отежало почетак пословања. Али исто тако ово је имало за последицу да далеко више пажње обраћају на своје издатке и тако су научили да економишу на најбржи могући начин.

Иако је у плану било и снимање анимираног филма са чувеним мачком у главној улози и то највероватније у сарадњи са компанијом Дизни, за сада се чека одлука новог власника, азијског конзорцијума, а брачни пар Логин тренутно ужива у резултату више него успешне продаје и свакако планира нове изазове и победе на дигиталном тржишту.

Овде је извор за ту информацију!

ИоТ технологија је скраћеница за термин „Internet of Things“ и означава уређаје који су повезани преко Интернет везе, а не служе за директну обраду или презентацију података. У преводу, ИоТ су све оне ствари од тостера, преко фрижидера све до болничких кревета или чак јавних путева (lån penge). И предвиђања су да ће ИоТ технологије у следећих неколико година преплавити свет, смањити потребу за огромним државним администрацијама и службеницима. И сигурно ће променити наше животе.

Можете да замислите сопствени живот за неколико година када ће ваш аутомобил сам процењивати којом рутом да вас одвезе на посао, а приликом повратка кући моћи ћете да пронађете опран и осушен веш, као и оброк који се сам испекао у рерни и сада чека свеж и топао да ваша деца стигну кући. Светла ће се палити и гасити по просторијама ако сензор региструје да је неко присутан, што ће важити и за грејање или проветравање. Уз све то, ваше наручивање и плаћање рачуна ићи ће аутоматски, на исти начин на који ћете заказивати лекарске или зубарске прегледе или било који тип контакта са државним службама. У болницама се планира инсталирање паметних кревета који ће водити рачуна о пацијентима и на време дојављивати докторима хитне позиве. А неки од модела намењених пацијентима оболелим од дијабетеса биће способни и да дозирају инсулинске инјекције у зависности од очитаних података.

Све ово ће бити могуће захваљујући могућности да сваком малом апарату или компликованијој машини доделимо ИП адресу преко које ће моћи да размењује податке преко Интернета. У уређаје ће се уграђивати сензори који ће се бавити мерењима и слањем одређених података до контролног центра, одакле ће поново добијати команде о својим следећим акцијама. А због велике количине података која треба да се прикупи и обради складиштење ће се обављати на клауду. Тренутно се користе три типа умрежавања зарад размене ИоТ података и то стандардне ПАН, ВАН и ЛАН, али се такође убрзано ради на универзалној мрежи као што је ХомеКит фирме Епл.

ИоТ технологија неће бити сконцентрисана само на личне потребе, већ се предвиђа да ће прву и највећу примену пронаћи у урбаним срединама, где ће се користити унутар комуналних услуга типа мерења нивоа загађења ваздуха у градовима, пражњење контејнера, контрола водовода и канализације, као и провера стања путева, мостова и јавних зграда, а што ће се постићи уградњом сензора.

Међутим, треба сагледати и негативне стране ове технологије. На овакав начин врло је лако доћи до осетљивих личних података или чак обрисати све податке једне особе, баш као у роману „Процес“ Франца Кафке. У случају пада система или лошег бекаповања, могуће је буквално изазвати хаос државних размера, због чега се овој технологији мора приступити врло опрезно и са довољно „излазних“ стратегија.

Као и у случају паметних мобилних телефона који данас замењују рачунаре, rentefrit lån, фотопарате и све врсте комуникације и преко њих је могуће радити свој редован посао, али су истом приликом од многих људи направили зависнике, тако и ИоТ технологију треба прво да научимо да користимо тако да нам служи, а не да од нас прави модерне робове, оптерећене још једним новитетом на тржишту, а без неке конкретне користи.

Све више смо сведоци да се у новије време јавља све већи проблем пиратерије широм света. И, наизглед, чини се да нема начина да се овај проблем и реши. Главни камен спотицања када је пиратерија у питању јесте коришћење садржаја одређених фирми без плаћања накнаде тим фирмама за коришћење њихових садржаја. У суштини, све се своди на то да власници одређених права не дозвољавају преузимање њихових садржаја за джабе kiirlaenud. Због овога, у многим земљама се покушава жестоко стати на пут пиратерији, тј. нелегалном преузимању и ширењу садржаја без претходно датог одобрења. Овде ће бити речи о земљама које томе покушавају да стану на пут.

Кина

Иако многи мисле да су кинески хакери и произвођачи како софтвера тако и хардвера одговорни за већину пиратерије у свету, то баш и није случај. Сасвим супротно том мишљењу, кинеске власти се жестоко покушавају изборити са проблемом пиратерије, тј. са проблемом кршења ауторских права. Као потврда тога јесте и акција кинеских власти која се зове „Jian Wang 2016“. Ова акција је била спроведена током лета 2016.год. а тек скоро су кинеске валсти објавиле резултате ове акције. Главна мета кинеских власти је било спречавање ширења и преузимања филмова, серија и музике без накднаде и дозволе власника ауторских права. Све ово је било резултат све више притужби из света да Кина не ради ништа по овом питању. Након истраге и спроведене акције, кинеске власти су угасиле 290 сајтова и интернет страница на којима се емитовао садржај без ауторских права. Као прилог овоме иду и 514 судских тужби где се одређена лица терете и од њих се тражи накнада 467 хиљада америчких долара.

ЕУ

Када се говори о пиратерији, на европском континенту се овде најдаље отишло у Европској Унији. Европска Унија је донела низ аката у којима се све државе обавезују на поштовање ауторских права. Ово практично значи, да сваки власник ауторских права има право на накнаду за коришћење материјала које су у његовом власништву. На овај начин, забрањено је недозвољено и неовлашћено емитовање, преузимање и јавно приказивање садржаја без дозволе. Европска Унија такђе спроводи и контролу интернет садржаја како би се контролисао рад пиратских сајтова.

САД и Канада

У Свеерној Америци, тачније у САД и Канади, се одавно радило на правима својине и ауторских права sms laen. Тако да је тамо већ више од пола века на снагу закон о заштити ауторских права и забрани њиховог неовлашћеног дистрибуирања и коришћења. У овим државама постоје довољни законски акти који обезбеђују право својине. На овај начин, филмски и музички гиганти остварују пуна права и зараду за своје производе. Међутим, ово не значи да ове садржаје не преузимају неки други пиратски сајтови широм света.

Све у свему, пиратерија јесте велики проблем у савременом свету. Посебно за оне који троше милионе долара за креирање филмских и серијских садржаја које после неко дистрибуира бесплатно преко интернета. На тај начин, нечија зарада се знатно смањује, а самим тим и могућност за даљеинвестирање. Питање је времена када ће све државе стати на пут овоме, али, ипак ће увек бити сајтова и начина где ће пиратерија опстајати tarbimislaen.

Ми једноставно живимо у доба модерних технологија и једноставно је немогуће замислити живот модерног човека без употребе компјутера и паметних телефона. Компјутери су постали главно средство за коришћење и функционисање људи пошто се сада не користе само за куцање. Прецизније, сада се они користе све више за рад од куће (који постаје све популарнији) али и за поручивање ствари и хране. Дакле, компјутери и телефони су постаи средства без којих једноставно модерни човек не може.

Многи ће рећи да није битно који ћете рачунар изабрати, већ чему ће он служити. Ово апсолутно није тачно. Прво и основно, увек треба да изаберете рачунар који ће бити идеалан спој цене и квалитета. Шта ово значи? Ово практично значи да рачунар треба да задовољава све софтверске и хардверске услове за функционисање у модерном добу, али да притом буде што приступачнији по питању цене и то што већем броју људи. Многи мисле да је ово немогуће, али то није тако. Чак и најпопуларније марке произвођача компјутера као што су АСУС, ХП, Тошиба итд. имају широк опсег производа за свакога. Ту су наравно и најпопуларнији Епл и ДЕЛЛ. Сви они нуде рачунаре за свачији джеп, од оних који су баснословно скупи и коштају богатсво, до оних који су веома приступачни а потом сасвим довољни.

Поред десктоп рачунара, све популарнији су лап топ рачунари. разлог овоме јесте проста чињеница да се лап топ рачунари могу лако преносити са места на место. На овај начин, можете радити и у природи, а и да обављате разне задатке ван куће. Сада, праве се такви лап топови који имају тач екране, тако да је могуће обављати и све радње кликом на сам екран лап топ рачунара. Међутим, овде треба имати на уму и чињеницу да треба водити рачуна о томе да ли рачунар има интегрисану графичку картицу или не. Ово је битно јер уколико дође до квара графичке картице на рачунару, исту не можете заменити уколико је интегрисана. На овај начин цео лап топ остаје бескористан, и можете га слободно бацити. Уколико то није случај, можете је заменити и наставити са коришћењем лап топа.

Овде сада постоје још многе ствари које могу бити битне купцима. Прво, код лап топа, треба да се обрати пажња и на ротацију екрана. Наиме, што је већа ротација екрана, то је боље јер из више углова можете гледати у садржај на дисплеју лап топа. Неки лап топови имају ротирање екрана од 360 степени. Постоје и они код којих се екран може у потпуности одвојити од тастатуре.

Такође, није небитно и на којој платформи и оперативном систему одређени рачунар ради. Без обзира да ли је то Мајкрософт, Линукс или иОС, морате видети које програме желите да користите, и за шта вам је потребан лап топ па тек онда да изаберете свој рачунар.

Све у свему, што се тиче рачунара, избор је јако велики, на потенцијалном купцу је само остало да зна у коју сврху жели да користи одређени рачунар, који су му програми приоритет, и које функције рачунар треба да има. Наравно, треба увек водити рачуна и о цени – laanme.

Неке од најбољих софтверских фирми имају сопствене тајне успеха, али нека општа правила о томе како се прави најбољи софтвер круже већ неко време. Савета је много, али ово су неки од најбољих pikalaina heti.

Као прво, SDLC модел мора да одговара вашем пројекту, јер сваки процес који започнете мора да одговара овом моделу. Он је тај који одређује индивидуалне процесе, али генерално гледано гледајте да бар имате тај модел. Чак и ако није добар, резултат је обично повољнији него ако бисте радили без икаквог модела. Што је бољи и што га прецизније изведете, резултат ће бити већи.

Осим тога, нема ништа лоше у поновном коришћењу софтверских кодова и осталих компоненти у изради нових програма, али ово важи само док водите рачуна да они нису застарели и самим тим потпуно неадекватни за сврху коју сте им наменили. Иако је овај начин и јефтинији и лакши, та уштеда уме да се окрене против вас и да проузрокује велике губитке. Зато немојте увек ићи путем мањег отпора.

Не постоји претерана темељитост, нарочито не када су у питању основне потрепштине, осигуравање пристанка и његово документовање. Наравно, помаже и ако су вам обећања реалистична. Већина фирми сматра да има слободу да обећава све оно у шта може да убеди своје кориснике али сав тај труд пада у воду када корисници схвате да су изиграни и да програм не ради ни део од онога што им је обећано.

Уместо тога, радије се држите ствари које реално можете да очекујете да испуните. Чак и да мало пренатегнете истину, све док се држите реалности, не би требало да буде проблема. Само немојте да лажете, бар не директно. Када смо већ код тога, увек се осигурајте да се продавац разуме у тематику далеко боље од муштерије односно клијента pikavippi ilman luottotietoja. Нико ко не влада чињеницама у вези производа беспрекорно не би требало да има контакт с клијентима.

Не треба да претпостављате да су функције које су биле популарне пре пар година и даље незаобилазне, ма колико их волели. Исто тако, само зато што је нешто популарно данас то не значи да ће тако и остати. Немојте бежати од промена, онда када су објективно неопходне. И онда када их примењујете, не заборавите да ствари морају да буду једноставне. Компликованије скоро никада није и боље.

Ако је пројект већи, не оклевајте да га поделите на мање делове и спроводите по етапама. За сваку треба да постоји рок и смернице. Такође, треба да се зна ко је за шта одговоран, како бисте знали ко забушава и ко треба да сноси последице за евентуалан неуспех.

И најважније од свега, када је пројекат завршен, не опуштајте се већ темељно изанализирајте процес израде док су искуства свежа и пробајте да смислите начин како да у будућности радите још боље и ефикасније.

У Ај-Ти сектору се ништа не дешава случајно и непланирано. Заправо, постоји читав метод иза тог лудила – како год га назвали, он обухвата моделе процеса, смернице развоја и такозване creditos rapidos моделе животног циклуса системског развоја (SDLC). Па ипак, ти методи обухватају јасно дефинисане процесе попут оних о којима ће бити речи управо сада.

Прва ствар која се ради приликом систематског развоја софтвера је да се постојећи систем добро сагледа како би се уочили недостаци односно где је простор за развој највећи. За ту фазу обично нису потребни стручњаци, већ са само разговара са корисницима овог система. На пример, фирма спроведе упитник међу запосленима шта мисле о одређеном компјутерском програму и шта би волели да виде у наредној верзији. Они реалнији захтеви и сугестије бивају укључени приликом планирања нових параметара minicreditos con asnef.

Овде се највећа пажња поклања уоченим недостацима јер њих ваља исправљати у току саме израде нове верзије програма. Па ипак, ништа се не ради у овом погледу док се не испланира јасно и прецизно начин на који ће овај недостатак бити отклоњен. Фирма ће обично радије оставити недостатак неисправљен него да ризикује са ад хок поправкама.

Једном испланиран, систем је спреман за дизајнирање. Праве се планови у вези физичких карактеристика, хардвера који је неопходан, оперативних система за које је програм предвиђен итд. Након што се искристалише јасна визија како програм треба да изгледа, прелази се на програмирање и тестирање. Поред тога, планира се и додатна обука како би се запослени квалификовали за рад са новим софтверским компонентама.

Тестирање и пробни рад углавном служе да исправе евентуалне недостатке, као и да се нови систем уведе у фазама тако да рад не испашта због недовољне припреме. Осим онда када се више исплати да се једноставно укине стари систем и одмах замени новим. Свака, па и најмања измена мора бити укључена у процес додатне обуке јер ниште не сме да збуни раднике и доведе до грешке, поготово ако се може лако избећи. Евалуација може потрајати и то прилично али се све то на крају исплати.

Наравно, приступ решавању проблема који могу да искрсну варира од случаја до случаја али и од фирме до фирме. Иако не постоји универзално прихваћен систем који апсолутно сви практикују, већина фирми која се бави развојем софтвера има неки свој процес од сопствене студије о изводљивости до одржавања програма односно апликације када буде коначно завршена. Од надоградње до подршке и апдејтова, скоро сваки аспект софтверског развоја је планиран месецима па чак и годинама унапред. То значи да планови који се кују у овом моменту можда неће заживети још пар година а они који се управо спроводе су настали пре него што сте Ви уопште сазнали за тај неки програм.

Нажалост, велики део оних силних милијарди које се улажу у развој софтвера бива протраћен, и то најчешће услед грешки које је релативно лако избећи. По најновијим истраживањима, више од 80% свих пројеката не дочека крај радова и бива прекинуто у некој од развојних фаза. У просеку, један од три пројекта бива опозван због лошег извођења credite rapide.

Наравно, узроци за овакве ствари варирају, али се неки довољно често дешавају да заслужују да буду споменути сваки за себе. Па ипак, већина их се сведе на лош или неадекватан менаџмент. На пример, неко није добро предвидео шта је све неопходно да би се пројекат привео крају, или се неко у ланцу предомислио као резултат нечије немарности. Ово се не односи само на опште ствари imprumuturi rapide fara acte већ нарочито на ресурсе који нису алоцирани како треба. То доводи до додатних трошкова који у најбољем случају смањују добит фирме а у најгорем сасвим упропасте цео пројекат.

Понекад одговорне особе у ланцу одлучивања не уоче све претње на време или не предузму све неопходне мере ради њиховог сузбијања. На крају крајева, неки пројекти су једноставно осуђени на пропаст, јер из објективних разлога искрсне нека препрека где се ништа не може предузети и коју није било могуће идентификовати на време. Међутим, овакве препреке се ретко дешавају, а већину је могуће предвидети унапред, уз добар и стручан кадар.

Сви недостаци у анализи и планирању кад-тад изађу на видало. Тако да свака, па и најмања грешка или превид уме добро да изиритира, али ако се довољно њих нанижу једна за другом, читав пројекат може пропасти. А све то због неправилног извођења или неадекватног надзора. Јасно је шта је овде неопходно: квалитетан надзор и контрола квалитета. Ако се она не обави како треба, или се намерно занемари да би пројекат био приведен крају пошто-пото, цена уме да буде катастрофална на крају.

Понекад подаци нису прикупљени како треба, или нису протумачени онако како доликује, што се на крају крајева сведе на исто: резултат буде негативан а цену на крају плати сама компанија, најчешће тако што сторнира пројекат. Не исплати се штедети на прикупљању и анализи података јер су у питању очи и уши ваше компаније.

Сваки недостатак мора да се исправи, а то уме да кошта и по питању времена и по питању новца. Што је још и горе, огромне количине ресурса се протраће на санирању штете уместо да се уложе у нове пројекте. Срећом, већина ових грешака се лако и ефикасно може предупредити квалитетном обуком кадрова као и њиховим правилним надзором. Колико год деловало сулудо улагати у превенцију, односно плаћати зато да се у најбољем случају ништа не би десило, свака штета коју овакав корак спречи је уједно уштеда у раду компаније.

Ај-Ти сектор не може постојати без одговарајућег софтвера, а и њега ваља редовно надограђивати и развијати. Због тога развој софтвера не сме заостајати приликом доношења приоритета у Ај-Ти фирми. Сам процес развоја је прилично уједначен и рутински у великој мери. Фазе су јасно издефинисане и поређане у логичном редоследу који није променљив.

Многи људи верују да се процес писања софтвера своди само на писање кодова и програмирање, али је заправо далеко сложенији и компликованији. Осим горенаведених ствари, потребно је и усклађивање са остатком софтвера, разне припреме и дефинисани циљеви. Пре него што нешто буде кодирано, прво мора да се дизајнира јер не сме да се ради насумично и без плана. Најважније од свега, програмери морају да буду сигурни да ће оно ђто развијају испунити задате циљеве.

Наравно, није одувек било тако. Некада давно, фирме су се ослањале на интуицију најискуснијих службеника и њиховог особља, али како је технологија напредовала они су све више губили везу са стварним светом па је нешто морало да се мења. Системи су бивали све сложенији и скупљи за развијање, па је и процес планирања и израде морао да буде прилагођен тако да убеди инвеститоре да ова идеја заиста може да упали. То је захтевало увођење јединственог и општег процеса кога свака фирма мора да се придржава – наравно уколико планира да остане у послу.

Прва ствар која мора да се обави је обично избор постојећег софтвера који ће да користе, као и оног који ће бити неопходан за овај нови програм који планирају да развију. Следи анализа софтверских потреба, односно одређивање компоненти на које ће се нови програм ослањати за рад. Али то није довољно, јер за сваки програм мора да се сачини детаљан списак описа софтверских компоненти које су неопходне. А све то пре него што уопште крену да замишљају како ће тај програм да изгледа и шта ће да ради.

Сам процес дизајнирања је једини заиста креативни део у целој причи, јер ту долази до изражаја сва иновативност коју дизајнер поседује (или не). Једном када се осмисли како програм треба да изгледа и ради, следи мукотрпан и механички процес програмирања. Једном када се напишу кодови а програм буде скоро готов, следи фаза тестирања. Сви могући недостаци треба да буду откривени и отклоњени пре него што финални производ буде понуђен јавности.

Коначни део представља одржавање, које за софтвер не би требало да буде превише компликовано, али јесте. Већи део планирања ове фазе је обављен још на почетку, али апдејтовање и подршка тек треба да буду спроведени. Наравно, ниједан произвођач не планира да нуди подршку за свој софтвер вечно, јер планира да избаци нову, бољу верзију већ за пар година. И тако све у круг, процес креће изнова. Генерално гледано, комерцијални софтвер се води законима тржишта, док предузетнички софтвер гледа да реши неки постојећи проблем или унапреди пословање.

Иако је технички проистекла из функције главног службеника за информатику, главни службеник за технологију има ужа увлашћења и обично је подређен овом другом службенику у фирми која може да приушти и једног и другог. У сваком случају, овај службеник има обавезу да надзире технологију унутар фирме за коју ради као и да учествује у доношењу стратешких одлука с тим у вези. Наравно, како нема начина да се стандардизује и наметне одређена пословна структура, фирме су слободне у одлучивању какве стручњаке ће запослити као и називе њихових функција, да и не говоримо о самим радним задужењима.

Појединости у вези са овом позицијом варирају од организације до организације, као што бисте могли и да претпоставите. То исто важи и за задужења унутар фирме, али она се углавном крећу унутар општеприхваћених параметара. Наравно, како се посао развија и његова природа мења, тако и списак задужења трпи промене у складу с тим.

Углавном, овај службеник може очекивати да његове или њене радне дужности обухватају идентификацију како пословних прилика тако и ризика, нарочито у спрези са технологијом. Уколико фирма има сопствено одељење за истраживање и развој, овај службеник ће се највероватније наћи на његовом челу. Он је тај који ће морати да доноси одлуке по питању будућег развоја, као и да остане у току са најновијим дешавањима на пољу технологије како не би заостао за конкуренцијом. Исплати се и остати у току са друштвеним трендовима у глобалу, јер и они умеју да допринесу пословању одређене фирме.

Као део управљачког кадра, од њега се очекује и да учествује у доношењу одлука које се тичу читаве фирме а које се доносе унутар одбора. Такође је он тај који мора да објашњава технолошку стратегију компаније партнерима, управи, инвеститорима па чак и запосленима у фирми. Он свакако неће поправљати рачунаре по фирми али у крајњој линији одговара за поштовање прописа и технолошки стандард у фирми. Све ове одговорности су само врх леденог брега који ова функција представља.

Историјски гледано, ова функција није тако стара јер се потреба за њом јавила тек у последњих пар деценија а није чак ни одмах препозната као таква. Па ипак, од почетка ове деценије и популаризације овог полоћаја, све више фирми се одлучује да уведе и ову новину. Чак је и влада САД увела овај положај 2009. у циљу примене најсавременије технологије у стварању послова, побољшања здравствене неге и сигурности.

То чини позицију главног службеника за технологију једном од најприлагодљивијих функција у читавом Ај-Ти сектору. Нажалост, она још увек није јасно дефинисана и задужења умеју да се преклапају, нарочито са главним службеницима за науку и информатику, наравно уколико их компанија има. Негде овај службеник одговара главном службенику за информатику а негде директно главном извршном директору. Али је у нижем рангу од оба.

Ову функцију обично држи особа задужена за стратегију читаве фирме у области информационих технологија и компјутерских система који су неопходни ради остваривања задатих циљева. До пре пар деценија, ово је било углавном техничко задужење а службеник је био у рангу обичног техничара. Међутим, како је ова област расла и добијала на значају, и положај је добио на престижу, да не помињемо зараду. Допринос службеника за информатику свеукупној стратегији компаније је била толика да су по рангу одмах испод директора и то оног главног извршног. Већину техничких задужења он углавном делегира заменицима и техничарима, односно другим специјалистима.

Можда не изгледа тако, али ова функција је стара готово колико и сами компјутери, односно датира ту где и њихова пословна примена. Све до 80-их нису имали готово никаква овлашћења која сада имају. Њихово је било да испоруче нове Ај-Ти системе ту где треба и на време, и да их покрену како треба. Али 90-е су промениле игру, када су персонални рачунари постали део свакодневице а фирмама требали људи који ће доносити одлуке које системе треба набавити, од којих произвођача и како их најбоље уклопити. Директори нису желели да одговарају за ствари у које се нису разумели па је ово задужење делегирано најквалификованијем типу запосленог.

Са интернетом су дошла и нова задужења а коме би припала ако не људима који су се већ показали? Успели су да подесе Ај-Ти сектор тако да уместо оптерећења ресурса заправо додаје пословну вредност компанији. Како да повећају ефикасност и система и радника који их користе. Али постоји лимит задужења које једна особа може да обавља, па се јавила потреба да службеници за информатику делегирају техничка задужења људима који ће им бити директно подређени, па је управљачки аспект ове функције такође добио на снази.

Овакви информациони „шефови“ су добили овлашћења да заповедају главним службеницима задуженим за технологију, или онима задуженим за безбедност информација а нова задужења се стално појављују. Овај процес делегирања је толико узео маха да ако нађу некога ко ће уместо њих одлучивати о Ај-Ти системима и свеукупној Ај-Ти стратегији компаније, главни службеници за информације практично неће ни имати задужења осим да шефују.

С друге стране, није баш ни да ова професија нема перспективу. Томе сведочи гомила нових задужења која неко мора да преузме. Само клауд технологија нуди довољно изазова да их одржи у наредним годинама, а да и не причамо о мобилној телефонији, анализи података и платформама за друштвену сарадњу. Главно задужење ових службеника је стварање пословне вредности, и све док су у стању то да раде, не морају да се брину око сопствене будућности. Једини проблем је у томе што је изазова све више а посао је све тежи и компликованији.